Planina – nesebična ljubav

917

Proteklog vikenda tokom ture pričam sa jednom planinarkom o ponašanju u planini i nakon nekoliko iznesenih problema ona zaključuje sa “A, niko ne piše o tome”…

Piše i govori, ali je sve manje onih koji žele da čitaju i slušaju. Na početku moje planinarske karijere, upijala sam svaki korak, svaki pokret i svaku riječ starijih planinara. Da ne bude zabune, “starijih” ne mora nužno značiti starijih po godinima, već prvenstveno starijih po planinarskom iskustvu.

Za planinarenje je naravno prvenstveno potrebna volja i želja, ali moramo puno toga naučiti. Takve stvari se ne uče samo iz knjiga ili sa interneta, već je neophodno učiti od onih koji imaju stotine kilometara u svojim gojzericama, koji su prošli razne staze i bogaze, koji su noćima spavali u planini i spoznali i onu njenu mračniju stranu. Lahko se nauče tehnike kretanja, staze možemo pratiti pomoću raznih aplikacija na mobilnim telefonima, opremu možemo izabrati nakon nekoliko pročitanih članaka na tu temu, ali najvažnije nam mogu usaditi samo stariji planinari.

U planinarskom društvu ćemo naučiti osnove ponašanja u planini, znat ćemo da susret planinara ne može proći bez pozdrava iako se prvi put srećemo, naučit ćemo da svoj otpad uvijek nosimo sa sobom, mislit ćemo na svoju i na sigurnost drugih… Teško je nabrojati čak i ono osnovno.

Zato kad god krenete u planinu sjetite se da idete u goste, da ste vi tu jako mali faktor i da ste počašćeni što vam je uopšte dozvoljeno da kročite tim prostranstvima. Imajte poštovanja prema prirodi i planinarima, bez obzira iz kojih pobuda posjećujete planine. U našoj domovini postoji veliki broj odličnih planinarskih društava u kojima ćete dobiti dobrodošlicu kakvu ne možete ni zamisliti, zaraziti će vas tom ljubavlju prema planini i naučiti će vas mnogo toga. To će nam pomoći da očuvamo ovo naše blago i da ojačamo našu planinarsku zajednicu.

Svi smo u ovome zajedno i treba da nesebično dijelimo ovu ljubav.

Nadam se da ćemo se uskoro sresti i pozdraviti negdje u bosanskohercegovačkim vrletima.
VEDRO!

Piše: Sumeja Muhić Huskić